Formiranje veštačkih kiša, dugotrajnih suša ili snažnih oluja – predstavlja ključni deo projekta HAARP

Svedoci smo velikih klimatskih promena tokom nekoliko poslednjih decenija o čijim uzrocima se još uvek vodi debata u naučnim krugovima, sa pitanjima koja se neumitno postavljaju: da li su one proizvod cikličnih prirodnih procesa ili su ljudski faktor i njegova tehnologija odigrali presudnu ulogu u njihovom kreiranju. Uloga antropogenog činioca na formiranje efekta staklene bašte postaje sve jasnija i verovatno će budućnost doneti mnogobrojna ograničenja u domenu emisije gasova koji doprinose zagrevanju naše planete. Međutim, u poslednjih nekoliko decenija, sve otvorenije se govori o inteligentnoj promeni klime ili da budemo jasniji, vojnim projektima čiji je cilj promena meteoroloških uslova iznad određene teritorije.

Prvi eksperimenti sa modifikacijom klime veštačkim putem izvedeni su nešto pre 1950. godine, u toku sve izraženijih hladnoratovskih odnosa velikih sila. Vremenom, eksperimenti su napredovali i polako su se izrodili u oružje masovnog uništavanja koje je u mogućnosti da destabilizuje agrikulturni i ekološki sistem širom sveta. Sposobnost stvaranja veštačkih padavina, formiranje guste magle ili snažnih oluja, predstavlja samo deo njegove snage. Prva primena ovog do tada novog sofisticiranog oružja izvršena je tokom Vijetnamskog rata, kada su veštački izazvani monsuni blokirali i onemogućili „neprijateljske trupe“ u bilo kakvoj akciji.

Nama preostaje da se pozabavimo onim delom ovog „tajnog“ oružja koje je na neki način bar delimično postalo poznato javnosti.

haarp

Projekat HAARP (The High Frequency Active Auroral Research Program) predstavlja deo tajnih američkih testova na Aljasci, a koji su delomično obelodanjeni 1995. godine. Razvijan je kao deo Anglo-američkih partnerskih odnosa (Raytheon Corporation & British Aerospace Systems) i predstavlja jedan od nekoliko projekata slične vrste, a svakako spada u grupu veoma opasnih i riskantnih vojnih poduhvata. Pod šifrom HAARP (High – frequency Active Auroral Research Program) krije se još jedna od mračnih vojnih tajni koja je možda sasvim slučajno ili ipak namerno dospela do javnosti, a predstavlja oružje velikog projekta „Rata zvezda“ smešteno na Zemlji. Još 80-tih godina prošlog veka, u euforiji izgradnje nuklearnih elektrana, naučnici su primetili da u području njihove delatnosti dolazi do drastičnog porasta temperature, a u prečniku od 10-20 km oko njih padavine bi se povećavale do 25% iznad normalnog nivoa. Takva situacija je ozbiljno upozoravala da se prilikom gradnje mora voditi računa o rasporedu ovih energetskih objekata.

Primarni cilj projekta HAARP bio je da se omogući američkoj mornarici bezbedna komunikacija sa podmornicama na svim krajevima planete. Naime, stvaranjem elektromlaza („reke elektriciteta“) koji bi se iz jonosfere doveo na polarnu kapu formirala bi se vibrirajuća veštačka antena za odašiljanje elektomagnetskih zračenja u bilo koji kraj sveta. Čitav projekat zasnivao se na Teslinim zamislima o velikoj količini energije koja se nalazi slobodno rasprostranjena u atmosferi naše planete i mogućnosti da u bliskoj budućnosti, po njemu, svaka kuća i mašina koristi ovu besplatnu energiju služeći se samo jednom antenom. Iako je Tesla bio veoma oprezan da sačuva svoje podatke, naročito da ne bi bili korišćeni u vojne svrhe, postoji pretpostavka da se posle njegove smrti neko ipak dokopao tih tajnih rukopisa.

Preko zvaničnog sajta HAARP projekta može se saznati da je njegova primena čisto naučnog karaktera, te da se preko veštački izazvanih temperaturnih promena u jonosferi mogu bolje proučiti njene karakteristike. Međutim, postoje ozbiljne opomene od strane Rosalie Bertell, predsednika internacionalnog Instituta za brigu o ljudskom zdravlju, da je HAARP gigantski „grejač“ sposoban za velike promene u jonosferi, u stanju da stvara ne samo rupe, već da bukvalno zaseca sloj atmosfere koji nas štiti od pogubnog kosmičkog zračenja. Za ovaj poduhvat fizičar dr Bernard Eastlund je izjavio da predstavlja najveći grejač jonosfere koji je ikad postojao.

Dakle, nasuprot zvaničnim tvrdnjama, može se primetiti da projekat HAARP pripada sličnoj grupi istraživanja kao i stvaranje prve atomske bombe. Nastao je pre nekoliko decenija u okrilju Pentagona, a glavni resursi su mu smešteni u bespućima Aljaske, dovoljno udaljenoj oblasti i sa idealnim klimatskim karakteristikama. Srce projekta predstavlja uređaj za emitovanje snopa energije snage 1,7 gigavata usmerenih prema jonosferi, što dovodi do njenog „ključanja“. Jonosfera reaguje zračenjem dugim talasima prema Zemljinoj površini čije bi zračenje moglo imati globalne posledice po živi svet, o čemu se uglavnom ne govori u naučnim krugovima. Tri Teslina projekta: bežični prenos energije, kontrola elektroprocesa u Šumanovoj šupljini (prostoru između Zemlje i jonosfere), i oscilator koji može da izazove vibracije tla na kontrolisanoj frekvenciji, čine ključne elemente projekta HAARP.

Tipično za ovakve poduhvate i ovaj je rascepkan na stotine delova, i podeljen brojnim naučnim institucijama, tako da sveobuhvatan uvid ima samo ograničeni broj poverljivih ljudi u centru sistema. Međutim, zahvaljujući entuzijazmu određenog broja nezavisnih naučnika iz čitavog sveta, sklopljen je mozaik, koji nas upozorava da je u ovom slučaju nauka krenula opasnim tokom. Po njima, ovaj projekat objedinjava tehnologije koje formiraju novi tip oružja koje može da izazove sudbinske promene na čitavoj planeti i kompletan meteorološki haos.

Pogledajmo šta bi njegova primena na Zemlji mogla da izazove:

– lokalne, ali i globalne klimatske promene,
- blokadu svih elektronskih komunikacija,
- velike poremećaje u ekosistemu,
- promene mentalnog stanja i ponašanja ljudi, ali i životinja.

Ruska državna Duma govoreći o ovom američkom programu, iznosi mišljenje da je reč o vojnom oružju sposobnom da onemogući radio komunikaciju, izazove ozbiljne smetnje u električnoj mreži, u sistemima snabdevanja gasom i naftom i ostvari veoma loš uticaj na mentalno zdravlje u okviru pogođenog regiona. Kontrola vremenskih prilika spada u sledeću kategoriju njegovih dejstava, preko kojih se može „neprijateljskim“ regionima ili „prijateljskim“ nacijama bez njihovog znanja destabilizovati ekonomski, agrokulturni i ekosistem. Tako pogođena zemlja će vrlo brzo biti zavisna od pomoći Zapada, prvenstveno Amerike, što bi je dovelo u podređen i zavistan položaj, možda i za duži vremenski period.

Možda se oružje već koristi?

Da li formiranje novog svetskog poretka znači da je ovo oružje već u upotrebi, da se klimatske prilike nad određenim regionima već kontrolišu, da je kontrola uma pojedinaca ili naroda kao celine već uspostavljena?

Postavlja se i pitanje moralnosti i odgovornosti naučnika koji rade na ovom projektu! Možda većina njih i dalje veruje da svojim radom doprinosi boljem sutra ili ih u nešto slično stalno ubeđuju! Setimo se samo Nilsa Bora koji je dugo radio na proizvodnji teške vode u jednoj nacističkoj fabrici, ne znajući da je njegov proizvod deo projekta za Hitlerovu atomsku bombu. Ili Roberta Openhajmera, oca nuklearne bombe, koji je naknadno izjavio da ni sâm nije bio uveren da li će se lančana reakcija cepanja atoma prilikom atomske eksplozije zaustaviti ili će se proširiti preko cele planete! Ipak su povukli okidač!!!

Kontrola meteoroloških prilika – formiranje veštačkih kiša, dugotrajnih suša ili snažnih oluja – predstavlja ključni deo projekta HAARP. Još 1958. godine savetnik Bele kuće za meteorološka pitanja Hauard Orvil (Howard T. Orville) izjavio je da je SAD na pragu otkrića kojim će moći kontrolisati klimatske prilike određene oblasti. U knjizi pod nazivom „Ako mira ne bude“ objavljenoj 1966. godine od strane Gordona Mekdonalda (Gordon J. F. MacDonald), jednog od direktora Instituta za geofiziku i planetarnu fiziku Univerziteta u Kaliforniji, opisane su tadašnje mogućnosti manipulacije klimom; od otapanja ledenih pokrivača, kontrole zemljotresa i morskih talasa, dejstva na ozonski omotač, do kontrole moždanih talasa pomoću Zemljinog energetskog polja.

U drugoj polovini sedamdesetih godina 20. veka počinju da se pojavljuju prvi članci u kojima se tvrdi da se sa veštačkom promenom klime eksperimentiše još od 1960. godine, te da naučnici nisu bili spremni da garantuju da će se na taj način izazvane klimatske promene zaustaviti, već možda kao lančana reakcija produžiti i u narednim dekadama.

Veštačka kiša

Međutim, javnost, ali i naučna populacija, odnosila se prema ovim, do tad retkim upozorenjima, prilično ravnodušno, dok su recimo velike poplave širom Evrope uzimale sve više maha. Do polovine devedesetih godina prošlog veka razvijena su još dva sofisticirana projekta – Skajfajer (SKYFIRE) i Stormfjuri (STORMFURY), čiji je primarni zadatak stvaranje veštačke kiše, ali su u međuvremenu takođe stvorena hemijska i laserska oružja kojima bi se mogla izazvati veštačka oštećenja ozona iznad određene teritorije, u ovom slučaju, pošto je projekat vojnog karaktera, neprijateljske. Era hladnog rata svakako je zahtevala ravnotežu gomilanja naoružanja, te su se slični eksperimenti izvodili i na području Sovjetskog Saveza, gde su se preko grupe antena visokih nekoliko metara mogle kontrolisati vremenske prilike u prečniku od 300 km. Tokom tog eksperimentalnog perioda one su radile sa manjom količinom energije, tako da se samo može nagađati šta će se desiti kada se preko njih u jonosferu bude praznila mnogo veća količina energije, kakve promene i na kom prostranstvu bi se mogle očekivati.

Verovatno pod pritiskom javnosti, pod okriljem Ujedinjenih Nacija (UNFCCC) osnovan je Međudržavni panel o klimatskim promenama (IPCC) sa zadatkom da proceni naučne, tehničke i socijalno-ekonomske informacije bitne za razumevanje klimatskih promena, uključujući i ekološko vođenje rata. Iako „Rat za klimu“ predstavlja potencijalnu pretnju budućnosti ljudskog roda ipak je privremeno isključen iz zvaničnog izveštaja ove organizacije na kome je radilo 2.500 naučnika raznih profila, na osnovu čega je IPCC 2007. godine dobio „Nobelovu nagradu za mir“.

*******

Postoje brojni dokazi da je tokom geološke istorije više puta dolazilo do velikih katastrofa globalnog karaktera. Pomenućemo samo dve: pre oko 250 miliona godina, kada je izumrlo skoro 95% živog sveta, po čemu se može suditi da je to možda bila najveća kataklizma koja je ikad zadesila našu planetu. Druga se desila pre oko 65 miliona godina, kada su izumrli dionosaurusi, a sisarima data čudna prilika da prežive i ovladaju svetom. Vrhunac tog preživljavanja i evolutivnog niza predstavlja čovek, čija genijalnost, ali i ludost polako dovode do samouništenja, jer upravo on predstavlja jedino biće na ovoj planeti koje odbija da živi u skladu s prirodom. Počelo je atomskim probama, veštačkim promenama klime, ratom zvezda i ko zna čime još, a završiće možda ovaj put davanjem prilike nekim drugim organizmima da nasele ono što preostane i budu bolji gospodari od nas.

dr Draženko Nenadić
mr Katarina Bogićević

http://static.astronomija.co.rs

Obavezno pogledajte i video o HAARP-u -  https://www.youtube.com/watch?v=BqZ8NgtwmXk

Jedan komentar za “Formiranje veštačkih kiša, dugotrajnih suša ili snažnih oluja – predstavlja ključni deo projekta HAARP

  1. slavcek wolf

    Odmereno, sažeto i jasno napisan članak. Dr Nenadić i mg Bogićević, hvala vam i priključujem se vašoj borbi za bolji i pravedniji svet. Takav svet je jedino i moguć. Barem što se tiče ljudske vrste koja je na potezu.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Posalji

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>