Beli slez (Althaea officinalis)

Eibisch-Althaea-AlceaBeli slez
Althaea officinalis

Taksonomija

Carstvo: Plantae
Razdeo: Magnoliophyta
Klasa: Magnoliopsida
Red: Malvales
Porodica: Malvaceae
Rod: Althaea

Opšti opis

Beli slez (Althaea officinalis) je višegodišnja zeljasta biljka iz familije slezova (Malvaceae). Misli se da je beli slez poreklom iz zemalja oko Kaspijskog, Crnog i istočnih obala Sredozemskog mora. Odatle se raširio čak u Australiju i Ameriku. U mnogim zemljama Zapadne i Srednje Evrope gaji se zbog korena, lista i cveta, koji se upotrebljavaju u medicini. U Srbiji ga najviše ima po rečnim ostrvima i ritovima pored Tise, Dunava, Save i drugih reka. Voli laku, duboku, vlažnu zemlju, a najviše rečni nanos, koji je povremeno poplavljen.
Opis

Beli slez je visok 1-2 m. Cela biljka je obrasla gustim svilenastim dlakama, tako da su listovi srebrnobeličasti i meki poput kao kadife. Stablo je uspravno, jednostavno ili razgranato, pri dnu odrvenjeno. Listovi su spiralno poređani, a iz njihovih pazuha pri vrhu stabljike i ogranaka izbijaju cvasti beloružičastih, 1-2 cm velikih cvetova. Cveta preko celog leta. Listovi sa gornjeg dela stabljike su jajasti i na osnovi klinasti, sa srednjeg dela su nešto malo krupniji i trokraki, na osnovi zaobljeni ili srcasti, a listovi sa donjeg dela stabljike su najveći (do 10 cm), petokraki, i imaju najdužu dršku, dugačku skoro kao lisna ploča. Rub lista je nejednako zupčast, zacepljen na 3-5 mesta, ima isto toliko prstastih nerava, istaknutih na naličju. List je beličastozelene boje, bez mirisa i sluzastog ukusa. Srpska farmakopeja propisuje upotrebu korena i lista belog sleza. Narod upotrebljava i cvet (Flos Althaeae). Bere se leti po vrlo suvom vremenu, kad spadne rosa, i brzo osuši na promaji ili u sušnici. Nestručno i nehatno osušeni i brani cvetovi potamne i poplesnive. Ćelija sa sluzi ima svuda, a najviše u mezofilu kruničnih i u donjoj epidermi čašičnih listića. Hemijski sastav i upotreba slični su kao kod lista i korena.
Gajenje, razmnožavanje i berba

U Belgiji, Francuskoj, Nemačkoj i nekim drugim zemljama sve se više upotrebljava koren od oplemenjene gajene biljke, jer je mekši, mesnatiji, deblji, jednoličniji, nije tako žilav i sadrži više sluzi od divljeg. Kopa se prve ili druge godine u jesen. Naša rečna ostrva i ritovi, vodoplavo zemljište, najbolja su mesta za gajenje ili razmnožavanje ove važne biljke. Na 1 hektar potrebno je 1 kg semena. Bolje i brže se dođe do koristi rasađivanjem mlađih izdeljenih glava s pupoljcima. One se mogu u jesen utrapiti pa u proleće rasaditi. Kod nas pored reka sama voda raznosi i seje slez. Na 1 hektar potrebno je oko 70.000 sadnica na rastojanju 50x50cm. Sa 1 hektara dobija se oko 1.200 kg lista, 1.500-2.000 kg korena i oko 125 kg cveta. Bolji prinos je s lakog, peskovitog rastresitog zemljišta (rečni nanosi) đubrenog pepelom i dobro pregorelim stajskim đubretom ili sa 1.500 kg veštačkog đubreta u kome ima 12 delova azota, 16 delova fosfora i 20 delova kalijuma. Koren iskopan prve godine je najbolji, jer sadrži najviše sluzi. Starenjem postaje, istina, sve deblji, ali sve tvrđi, vlaknastiji, drvenastiji i lošiji. Iz semena izvedena biljka ima kratak rizom iz koga se grana nekoliko podjednakih mesnatih i beložućkastih korenova debelih oko 3 cm, pa i debljih. Pošto se koren izvadi i odseče deblje korenje, glava se razređe na onoliko delova koliko na njoj ima pupoljaka, vrati u zemlju i zatrpa na rastojanju 50x50cm da bi naredne godine dala novo korenje. Rizom vremenom postaje sve krupniji i višeglav. Da bi se dobila što lepša i bolja droga, korenje se mora odmah pošto je iskopano očistiti od zemlje, oprati, odseći sporedno sitno korenje, struganjem pomoću noža oguliti i osušiti što brže na temperaturi od 60 do 70ºC da droga ne bi poplesnivila ili dobila neprijatan ukus i tamnu boju. Seckanje korena vrši se posle sušenja. Često se dešava da nestručni biljari suše koren na suviše visokoj temperaturi, zbog čega koren potamni, a sluz i skrob se razlože. Ili suše neoguljeno korenje. U skladištima osušen koren belog sleza vrlo često izbuše insekti. Kad se koren potopi u vodu, na površinu isplivaju beličasti crvići. Takvu drogu treba uništiti, a prostoriju i ambalažu podvrgnuti dezinfekciji.
Sastav

U korenu belog sleza ima sluzi, pektina, skroba, saharoze, malo invertnog šećera, asparagina, betaina, masnog ulja i dr. U pepelu ima mnogo fosfata. Sluz se rastvara u hladnoj vodi i hidrolizom daje glikozu, galaktozu i ksilozu. Najviše sluzi ima u oktobru, na kraju vegetacije, zbog čega koren u to doba valja vaditi.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Posalji

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>